Poštovani Joži, obećao sam vam da ću 28. VII najverovatnije ponovo ići na Štedim jer se tog dana na toj lokaaciji odžavala završna rožajska maniferstacija Dni gljiva i ljekovbitog bilja. Dan je bio lep, možda prevruć, postetilaca puno, čak ii nekiih Italijana, a i obaveznih lokalnih i planinara iz drugih krajeva CG.
Prvo sam otišao da fotografišem Sempervivum sp. Ove čuvarkuće osim pored molike rastu i pored kleke (Juniperus) ali drukkčije vrste nego na nižim nadmorskim visinama. I one su nežnih iglica. Na Guglu sam naša nekoliko sinonima od J. alpina, J. nana, J. sibirica iitd. Da li je to to, ne znam.
Stena nije krečnjačka. Podloga na kojoj su biljke rasle izuzetno tanka, sačinjena od iglica borova ii travki. U podnožju stene, na severnoj strani, naišao sam na do sada neviđen prizor, na celu "baštu" prelepih ii veoma visokih u cvatu čuvarkuća. Rasle su na jednoj kamenoj ploči sa vrlo oskudnom podlogom. Čuvarke su bile visoke, sočne, upor. sa mob. tel.
Kada sam sretan obavio posao, tamo u daljini pod samom planinon još u prošlom dolasku bio sam zapazio nekoliko sezonskih bačija, stanova, katuna, kako se sve ne kaže, na koje u toku leta izlaze Albanci iz okoline Peći. Oni tu imaju i lokalno, sezonsko groblje: kada neko umre u toku leta, oni ga tu sahranjuju jer je vrlo komplikovaano prelaziti planinu sa mrtvom osobom. Njihove klibe su poređane horizontalno u odnosu na planinu pa me taj prizor neodoljivo podsećao na kolibe-kuće na Nepalu (koje sam video na fotografijama ili na filmu).
E sada sledi drugi deo priče: Moj Joži, neko ima peščaru u kojoj može da utone u živi pesak, neko močvaru i da upadne u živo blato, a ja imam planinu zbog koje sam juče bio najbliže pogibiji , stvarno korak do smrti.
Naime, dan je biio topao pa sam se bojao da sam krenem do stočarskih koliba od kojih je većina po bila pokrivena slamom-travom koja se zelenela kao kava baašta na krovu. I ovaj prizor me je podsetio na ekološke kuće koje se pokrivaju zemljom. Dakle, i zbog tog prizora bio sam došao na planinu jer u prvom dolasku nisam to završio. Zamolio sam jednog poznanika da me prebaci na motoru čeetvorotočkašu do nekog od tih objekkta. Moj poznanik je pristaao i kazao je: razumem tvoju želju za estetikom.
Dobro, krenimo odmah, ali moolim te nemoj da se iživljavaš i dokazuješ brzinom i usponima. Ja sam star čoovek. Ako može tako, krenimo.
On je klimnuo glavom. Lagano smo sišli niz jedan put do raazmeđa kroz koje je tekao potok. I kada smo motorom prešli vodenu prepreku, moj poznanik umeso da nastavi put stazom, samoinicijativno je krenuo uz vrlo strmo i barljivo brdo na kojem je bilo puno oblog kkamenja, onakvog kakvo stvaraju cirkovi. Motor je počeo da skače preko tog kamenja, da proklizava i da se otima vozaču. I on umestoo da zaustavi mašinu, on je dao gas pa se četvorotočkaš ritnuo kao konj, zbacio nas sa sedišta i napravio salto preko nas, pavši u potok.
Kada smo se pribrali i videli da smo živi, a na vratu mi je bio pripremljen fotoaparat koji je sada bio premazan ilovačom, kao i ja sav. Brzo sam izvadio karticu iz aparata da bar sačuvam snimke onog zbog čega sam došao na planinu. Zanimljivo je da mi nisu spale naočare s glave (mada kroz njih nisam ništa video jer su bile prekrivene blatom), niti aparat za sluh ih uva. I ja sam bio sav u glini, sličan oniim kućicaama onih insekata iz podforuma Rožajske ose.
Ja sam imao povredu na levoj šaci, veliki razrez na desnom kolenu (stavi li su mi dva šava u Hitnoj pomoći) i malo ugruvana rebra. Moj poznanik je takođe prošao s lakšim povredama. Motor je težak oko 400 kg i da je iz vaazduha pao na nas, pretpostavljate šta bi bilo.
I evo, poštivanii Joži, ispunjam vam želju - šaljem vam Sempervivum spp, (zbilja su lepi), planinsku kleku i kao prilog vrganj Boletus edulis, kao i jednu od kolibaa koje su plenile moju pažnju.
Svima pozdrav, IIbrahim
Ps. Izvinjavam se zbog detaljisanja i iznošenja ličnih podataka. Ali ljudi smo.
